|
Ове године Благодатни огањ у Јерусалиму дочекали су и
поклоници из Бање Луке - студенти окупљени око
Светосавске омладинске заједнице Епархије бањолучке. О
силаску Благодатног огња већина њих, признали су, знала
је само оно што су могли да прочитају или евентуално да
виде у телевизијским репортажама.
Колико год да су те ријечи и описи били увјерљиви и
реални, оно што су православни вјерници доживјели у
самом храму и његовој порти на Велику суботу -
превазишло је сва очекивања.
Благодатни огањ први пут се јавио 335. године,
претварајући тиме Велику суботу у дан милости Божје свим
православним вјерницима. Та, како је назваше мудре главе,
нестворена свјетлост Божанске чистоте тог дана укрепљује
вјерне, а колебљивима свједочи Царство Божје.
Сваки минут Велике суботе - од ишчекивања па до самог
силаска Благодатног огња - управо је свједочанство
Царства Господњег. Ријека православних вјерника из свих
праваца Јерусалима прије свитања почела је да се слијева
према Саборном храму. Било је важно доћи што раније и
заузети што бољу позицију за дочек Благодатног огња.
ТУРЦИ СЕЛЏУЦИ
Званични чувари Христовог гроба су Каваси или Гавази,
односно Турци Селџуци, који су задужени и за одржавање
реда и церемонијалних процедура у самом Храму.
Турци Селџуци су потомци најстаријих чувара Христовог
гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), и већ 250
година долазе из двије породице.
Свима је циљ исти - ући у Саборни храм и видјети Божји
знак, осјетити топлину Благодатног огња. A до Саборног
храма, истини за вољу, на Велику суботу заиста је тешко
доћи. Свака група поклоника, из Грчке, са Кипра, из
Русије, Србије, Етиопије или неког другог краја свијета,
користи се свим дозвољеним, понекад и недозвољених
средствима да се домогне врата храма и под сводовима
највеће хришћанске светиње дочека неизмјерни благослов
Божји.
Тако су поклоници из Српске муку мучили са грчким
бакицама, које нису презале ни од тога да иглама са
беџева боду све испред себе, како би раскрчиле пут до
циља...
Уље на ватру ове године долиле су израелске снаге
безбједности. Полиција и војска ове године је, као
никада до сада, буквално окупирала прилазе храму и саму
порту, правећи, чини се, још већу гужву. Ни молбе ни
убјеђивање многима нису помогли да се пробију до жељених
позиција. Према незваничним информацијама, израелски
чувари реда очекивали су нереде у Саборном храму, јер се
такво нешто могло очекивати од прошле године смијењеног
патријарха Иринеја. Наводно, данима је најављивао да ће
се он, у ствари, појавити у Саборном храму и призвати
Благодатни огањ... До тога, на срећу, није дошло.
За силазак Благодатног огња молио се патријарх
јерусалимски, Његова светост Теофило Трећи, који је у
пратњи црквених великодостојника у порту храма стигао
нешто око 13 часова. Прије његовог доласка, као и сваке
године, храм је припремљен за овај догађај.
На Велики петак храм се закључава, а у њему остаје око
10 хиљада људи. Врата Храма отварају се на Велику суботу
око 10 часова. Комисија састављена од представника
полиције, градских власти и црквених великодостојника
пажљиво прегледа Саборну цркву Христовог гроба, гасећи
сва свјетла, кандила и свијеће, којих само у Кувуклији -
цркви Гроба Господњег - има преко стотину. Затим се
Кувуклија још једном пажљиво преконтролише, да случајно
не би остало нешто чиме би се могла запалити ватра.
На мермерну плочу Христовог гроба комисија оставља
комадиће вате, неупаљено кандило и патријархов
молитвеник са златним листићима. Улазна врата запечате
се огромним воском. Патријарх са пратњом стиже, као што
је већ наведено, око 13 часова. Пред улазом у Кувуклију
скида са себе митру, сакос и омофор, остајући само са
епитрахиљом, у стихару, појасу и наруквицама.
Важно је напоменути да надлежна комисија пажљиво
прегледа и самог патријарха, како би се увјерили да
случајно нема сакривену шибицу или неки други предмет
којим се може запалити ватра. Када уђе у цркву Христовог
гроба, патријарх клекне лагано прелазећи ватом по
мермерној плочи Гроба, изговарајући првосвештеничке
молитве за долазак Благодатног огња.
Ту су још и четири снопа од по 33 свијеће, колико је
трајао и Христов овоземаљски живот, али и колико је
часова протекло од Господове смрти до његовог Васкрсења.
Ове године, као и неколико претходних, Благодатни огањ
сишао је око 14.15 часова.
Тешко је описати оно што се готово у дјелићу секунде
кроз отворену куполу Саборног храма брзином муње спусти
у цркву Гроба Господњег. Све оно што се послије тога
дешава у Саборном храму више личи на сан него на јаву.
НАЈВЕСЕЛИЈИ ВЈЕРНИЦИ
Колико је православним вјерницима важно добро мјесто за
дочек Благодатног огња у самом Саборном храму Гроба
Господњег, најбоље се може закључити и по томе што су
многи од њих плаћали и по 100 долара за пролаз и добру
позицију. Мјеста су, прије доласка самих вјерника, још
током ноћи, заузимали Aрапи, који су их касније
продавали најупорнијима. Када смо већ код Aрапа,
занимљиво је да су управо они - православни Aрапи -
најгласнији и највеселији вјерници, који на Велику
суботу долазе у порту Саборног храма. Они долазе уз
гласну пјесму и музику, веселе се и пјевају, док други
вјерници вријеме проводе у скрушеној молитви.
Прича се да су их црквене власти једне године због
таквог понашања одстранили из цркве. Међутим, вратили су
их када су видјели да ни Благодатни огањ неће да сиђе,
упркос молитвама. Сишао је тек када су се православни
Aрапи вратили...
Саборни храм се готово за један минут претвара у буктињу.
Благодатни огањ прво запали снопове свијећа патријарху,
који их потом даје представнику Јермена, а затим и сам
излази из цркве и омогућује вјерницима да запале своје
свијеће. Од руке до руке, од свијеће до свијеће, тек
света ватра се за тили час рашири цијелим храмом.
Вјерници из цијелог свијета пале своје снопове свијећа и
гасе их послије неколико тренутака, да би их затим
понијели са собом и подијелили, као највредније сувенире
са поклоничког путовања у Свету земљу. Наиме, свијећом
упаљеном на Благодатном огњу поклоник доноси милост и
благослов Божју у свој дом, тако да неријетко управо
овим свијећама домаћини пале славске и божићне свијеће
на својим трпезама.
Оно што је посебно интересантно у причи о Благодатном
огњу јесте чињеница да ова милост Божја на Велику суботу
долази само православном патријарху, и то још од 335.
године, дајући и тиме потврду истинитости и исправности
православне вјере. Било је и других, који су призивали и
жељели ову милост Божју, али им се она није указала.
Остало је забиљежено да су у Јерусалиму на Велику суботу
1101. године крсташи жељели да призову Благодатни огањ.
Њихови вјерски поглавари ушли су у Кувуклију и послије
25 часова безуспјешне молитве одустали су од своје
намјере, баш у раним пријеподневним часовима на сам
Васкрс. Послије њих, у храм је ушао тадашњи православни
патријарх Симеон Други, послије чега је Благодатни огањ
сишао за неколико минута.
Њихов примјер, очигледно, није био довољно поучан за
групу утицајних Јермена, који су у средњем вијеку
пожељели да истисну православног патријарха и дозову
Благодатни огањ. Тадашњи православни патријарх Софроније
Пети био је истјеран из Саборне цркве, заједно са
вјерницима, а јерменски поглавар остао је у Гробу.
Умјесто у цркви Христовог гроба, патријарх Софроније
Пети клечао је испред Храма, са високо подигнутим
сноповима свијећа и у сузама молио Бога за силазак
Благодатног огња.
Његове искрене молитве биле су услишене, јер је Огањ
сишао кроз отворену куполу, прошао кроз Христов гроб,
пробио стуб на спољашњем зиду Храма и запалио
патријархове свијеће, на очиглед свих вјерника. То
свједочанство и данас је видљиво на самом храму.
|
